Gostovanje festivala Nišville u Beogradu nam je omogućilo da vidimo barem jedan delić one muzičke raskoši koju su stanovnici Niša upoznali u periodu od
13 - 16.08.2009.

Ove godine imali smo priliku da upoznamo tri vrlo različita sastava sa svojim specifičnim muzičkim stremljenjima. Mingus Dynasty (USA), Randy Brecker Band (USA) i Incognito (GB).

Prvi su nastupili Mingus Dynasty - skup muzičara koji postoji od 1991, pod muzičkom i umetničkog palicom Sue Mingus, udovice čuvenog kontrabasiste, pijaniste, kompozitora i jazz velikana Charlesa Mingusa. Sedmočlani sastav je izvodio Mingusove kompozicije balansirajući izmedju solo partija i zajedničkog muziciranja (po oceni vašeg izveštača ovo drugo je bilo uspešnije). Kompozicije su bile prilično dugačke pa je bend izveo samo nekoliko Mingusovih kompozicija kao što "Beter Git Hit in Your Soul", "Goodbye Pork Pie Hat" (posvećenu Lester Youngu) i "Three or Four Shades of Blues".
Formacija: Alex Spiagin (truba), Ku-umba Frank Lacy (trombon,vokali), Ivan Gross (alt saksofon), Wayne Escoffery (tenor saksofon), Orrin Evans (klavir) i Donald Edwards (bubnjevi) su suvereno vladali Mingusovim delima ali poprilično se udaljavajući u izvođenju i senzibilitetu od Mingusovog predloška.
Činjenica da Boris Kozlov nije svirao kontrabas već električnu bas gitaru dala je muzičkoj slici jednu potpuno drugu boju, približavajući je zvuku Jaca Pastoriusa a ne Charlesa Mingusa. Objašnjenje da organizator nije obezbedio kontrabas za nastup i da se muzičar morao snaći sa bas girtarom, baš nije bila uverljiva. Ipak nastup je bio zanimljiv pogotovo na "Goodbye Pork Pie Hat" gde je stihove Joni Mitchell pevao Ku-umba Frank Lacy, a samo izvođenje "Better Git Hit in Your Soul" je oduševilo publiku zajedničkim muziciranjem .

Posle određene pauze nastupio je trubač Randy Brecker, jedan od
čuvenih Brecker Brothers koji je svirao sa mnogobrojnim muzičarima
svih poznatih žanrova (Bruce Springsteen, Frank Zappa, Steely Dan, Charles Mingus, Funkadelic, James Taylor, Blood Sweat and Tears...). Ovaj put je sa malim sastavom basista, bubnjar, gitarista i flautista izveo nekoliko prilično simpatičnih jazz kompozicija i improvizacija. Činjenica da
je prvi deo svirao trubu, koristeći sordinu, prizivala je sličnost sa onim što je nekad radio čuveni Miles Davies. Kasnije je svirajući bez ordine uspostavio jedan svoj zvuk koji se slagao u veoma lirskom zvuku grupe. Bend je imao i svoje nešto čvršće izdanje pogotovo kod solo tačaka bubnjara i basiste koji su pokazali svoje umeće u improvizaciji, no ni ostali nisu ništa zaostajali u kvalitetu zvuka i atmosferi.

Treća i za (nažalost malobrojnu) publiku najzanimljivija, bila je naravno acid jazz skupina iz Velike Britanije, grupa Incognito. Sama grupa postoji od kraja sedamdesetih kada pod nazivom Light of The World  objavljuje tri albuma. Vođa i osnivač grupe Jean Paul Maunick menja ime grupe u Incognito i uz pomoć Gillesa Petersona, objavljuje singl "Always There" koji postaje veliki hit kao i ploča Inside Life. Već sledeći album donosi veliki hit, obradu pesme
Stevie Wondera "Don't You Worry 'Bout a Thing". Hitovi se nastavljaju a bend sada promoviše svoj 17-ti album Tales from the Beach. Ne treba zanemariti činjenicu da raznolikosti zvuka grupe doprinosi i činjenica da su sa različitih starana sveta - gitarist Maunick je sa Mauricijusa, pevačice su sa Jamajke i Trinidada i Tobaga, pevač sa St.Lucije, basista sa Jamajke, bubnjar i trombonista su Englezi, trubač je Škot, saksofonista Holanđanin, a klavijaturista
Jevrejin. Što kaže Maunick koga zovu Bluey, The United Nations Of Incognito!
Što se tiče pesama bilo je tu mnogo hitova kao što su "Deep Waters", "Still a Friend of Mine", "Change", "Don't You Worry 'Bout A Thing", "I Hear Your Name", "Nights Over Egypt", "Everyday", i ostale.
Bluey i grupa su izveli i jednu numeru brazilske grupe Band of Black Rio, pesmu "Espresso" kao i nekoliko pesama u bosa nova ritmu.
Jedan od najzanimljivijih momenata ovog koncerta desio se kad je u pesmi "Change", Bluey dohvatio mikrofon, i "naterao" muzičare da razmene instrumente - tako da je klavijaturista lupao bubnjeve, bubnjar je svirao bas, a basista klavijature !!!
Vrlo zanimljivo, zabavno i uspešno! Od troje pevača, ne može se reći ko je bio bolji, iako se u pojedinim momentima isticala Joy Rose ali ni ostalo dvoje nisu ni malo zaostajali.
Dvočasovni nastup koji je pratila nasmejana, rasplesana i oduševljena
publika Bluey je završio rečima da smo svi bez obzira na boju kože, veru i ostalo  "One Nation Under The Groove" !
Izuzetno veseo, dinamičan i emocijama nabijen nastup ostaće dugo u
sećanju svim posetiocima koncerta, pa i vašem izveštaču.

Tekst i Foto - Slobodan Vlaketić